Prije otprilike 3 tjedna dobio sam ovako poruku od jedne naše duše iz Srbije, a bila je i priložena slika dječaka u bolnici, s onim cjevčicama u rukama i oko toga:
“Lorens molim te, ovo je dete jedne moje prijateljice. Bilo je zdravo dete i udari ga drug sa loptom u školi u grudi i završi u bolnicu na institut ‘Majke i dete’. Rekli mu doktori da mu je život ugrožen, ima rak pluća i da su mu pluća sva u rupicama, da neće preživeti. Ja sam se molila al sam slaba na decu pa bih volela da se vi pomolite za Bobana.”
Ja sam se onda jedno vrijeme, kraće, namještao za tu molitvu, snimim je i pošaljem, i evo stigne poruka prije dva dana:
“Lorens, imam jednu lepu vest, Boban nema više rak pluća. Operisan je od plućne maramice. Popunjavaju mu gelom pluća gde su te rupice. Uskoro će izaći. Samo me interesuje što mu se nisu rupice pounile od molitve. Da li će to možda kasnije da se sredi jer ga doktori namučiše živog?”
Sad pitam ja: “Pa da li je rak nestao od molitve ili nakon operacije?!”, kaže ona: “Nakon molitve, a doktori mu one rupice na plućima popunjavaju gelom …”
Pitam ja: “pa što mu mama kaže na to?!”, a odgovara Dragica: “Presrećna je i jedva čeka da ga puste kući!”
Ne znam da li ste skužili što je rečeno, ali da ponovim, dijete je bilo u kritičnom stanju i sad kažu da nema rak …, a morat ću pitati što doktori kažu, gdje je rak ‘otišao’?!