Dragi moj Apostole…učitelju…prijatelju,
danas išla kod Anice na kavu i dogovorile se da usput kupim mlijeko… Sparkirala se kod nje i otišla u dućan… Kad izlazim iz dućana i vidim da se žena srušila i neki muškarac ju stavlja da se legne na klupu unutar stanice za tramvaj… I odmah ja do njih i kaže čovjek: “Isuse Bože koliko treba toj hitnoj da dođe”… Ja im kažem: “ja sam vam od Isusa je l’ se smijem moliti?”… I žena kaže: “da”, a čovjek kaže: “utrnule su joj ruke i noge pomognite mi ju masirati”… Ruke su joj bile potpuno zgrčene i nije mogla micati prstima… “Može i molitva ali samo vi nju masirajte”, kaže on… I da njega popratim ja molim i masiram… I onda sam se sjela na tu klupu i stavila njenu glavu u krilo i stavila joj ruku na glavu i srce… i onda mi došlo da joj govorim: “gospođo nije još vaše vrijeme… Isusova volja je da živite… On je umro za vas da bi vi živjeli” i ona kaže: “pa ja i želim živjeti”… Kažem ja njoj: “On je rekao nikad te neću napustiti niti ću te ostaviti”… i osjetim da je to baš odjeknulo u Duhu. Kako sam to izgovarala njoj su se ruke potpuno otkočile… Zanimljivo je da su ljudi, pogotovo žene prolazile i ispitivale što joj je željele prići, a njen muž ih je sve tjeralo (mene nije tjerao mene je pustio da molim i polažem ruke na njegovu ženu). Nije im dao da nam se približe, što je meni pomagalo kod molitve. Onda je došla hitna i meni na srce da je gospođi dobro i da odem. Čuli su ime Isus, za mene je bilo važno da poslušam to da odem bez pozdrava, nije bitno tko sam ja bitan je On… Njegovo ime na mojim usnama… On je sve učinio…
i još se složila s Anicom poslije da je žena dobro i Isus je pobijedio…
Grlim volim te
Isusu je sve moguće!
